Bekima sam „upoznala“ za vreme debelog beogradskog karantina kad smo svi sedeli kod kuće a neki od nas i besomučno čitali knjige na minijaturnim terasama gde smo se u isto vreme trudili i da što više upijemo ono malo sunca što nam je bilo dostupno iz naših tadašnjih kazamata.

Za mene je Bekim Sejranović jedan od onih pisaca koji vas ili oduva svojim talentom ili se pitate šta sad ovde ovaj baljezga neprestano. Nakon pročitanih njegovih knjiga naiskap pomislila sam o njemu da privlači poput magneta i uvlači poput vrtloga… Pisac kod kog su „sva čula na maksimumu“ kako kaže njegov beogradski izdavač.

Bekim prosto reže poput žileta, svojom iskrenošću, svojom strašću, nesebičnim davanjem sebe i neprestanim koketiranjem između života i smrti. Smrt je uvek jedno od rešenja kako navodi… ali će nas ionako jednom sve sačekati tako da nema potrebe preterano žuriti ka njoj. Bekim piše u prvom licu jednine, a više od 80 posto priče je njegova biografija zapravo. Samim tim što piše u prvom licu, daje vam osećaj da se postepeno identifikujete sa njim, daje osećaj da mu poznajete dušu i da se godinama već družite i poznajete.

U svakoj knjizi se daje stopostotno i iscedi krv i znoj, opisujući do detalja sve muke i teskobe koje su ga zadesile da ponekad poželite da ga zagrlite i kažete da svet nije tako strašno mesto kakvim ga on doživljava. Naglasak u svim njegovim knjigama nije na fabuli već na njegovom osećaju sveta, ličnom doživljaju, njegovim emocijama, teskobama koje ga opsedaju, strahovima, depresijama, neodlučnostima i svemu onom što svako od nas ponekad doživi ali ovde je to sve mnogo puta preuveličano i prenaglašeno da se pitamo da li i nas more isti ti nemiri samo ih ne artikulišemo na isti način. Njegove knjige predstavljaju jednu introspekciju i lizanje sopstvenih rana čime je i mene naterao da pogledam duboko unutar sebe.

Iz ličnog iskustva znam da knjige različito doživljavamo u zavisnosti od toga kada ih čitamo, od našeg raspoloženja, vremenskog perioda, spoljašnjih faktora. S obzirom da smo svi bili preosetljivi u da su nam svima „čula bila na maskimumu“ u vreme karantina i u vreme velikih iskušenja i preispitivanja za sve nas, tajming nije mogao biti bolji za čitanje Bekimovih knjiga, jer sam sve doživela onako jako kako je i on sam opisao i doživeo. Kod njegovih knjiga sam prvi put iščitavala pasuse po nekoliko puta i vraćala se na neke opise ne verujući da neko može tako jako da opiše stanje u emocije koje ga obuzimaju. Bekim je nesumnjivo jedan jako inteligentan i nadareni pisac koji čak i o banalnim stvarima piše mastrealno i kod koga je svaka rečenica zapravo pravi brušeni dijamant.

Bekimove knjige nisu od onih koje bih zdušno svima preporučila da čitaju poput kakvih zanimljivih krimića ili kakvih drama, to je nešto za šta je potrebno vreme da se potpuno prepustite i uronite u Bekomov magični svet koji se na našu žalost prerano ugasio.