Pita me drugarica danas „A šta da spremim sinu za ručak za nekoliko dana, daj neki savet“?

Naime, ja sam u svom rodnom gradu, idem sutra u Beograd, njen sin je student u Beogradu, leto je, ne radi studentska menza i sad je pitanje šta jesti?  A nikad mu nije spremala ručak niti slala bilo šta od hrane, što je inače uobičajena praksa kod ovdašnjih studenata (mislim pre svega na to da majke iz unutrašnjosti šalju hranu studentima, i to u enormnim količinama), jer majke se rukovode logikom, šta znaju deca da spreme, nedajbože da kupe neku budalaštinu, potrovaće se od te brze hrane, a zna se da snaga na usta ulazi a glad je naš najveći neprijatelj.

Kad me neko ovako pita, ja se uvek prvo zbunim, jer ne mogu da verujem da neko ne kuva i nema bar 3 jela spremna u rukavu, naročito ako ima decu. Što naravno ne znači da je moje razmišljanje ispravno. I sama sam nekad bila potpuno „operisana“ od kuhinje i bilo kakvog spremanja hrane i to mi je bilo čisto gubljenje vremena. A ono što vas ne zanima, naravno da ne postoji ni dovoljno inspiracije za to. Sve je jasno.

Počela sam da kuvam i da se iole bavim kuhinjom kad sam dobila prvo dete. Tad mi se uključila svest o hrani, i o tome šta sve dete treba da jede a šta nikako ne. Kad je došlo i drugo dete, a vremena sve manje za blejanje i razmišljanje a šta bih to mogla da kuvam danas,uvek sam imala pun zamrzivač ako ne i frižider povrća i mesa (ono što najčešće jedemo). Za decu uvek imam spremljene npr.faširane šnicle, jer to vole, koje samo izvadim i ispržim za 20ak minuta, zatim belo meso isečeno u šnicle, dosta smrznutog povrća za supe, čorbe, za razna variva (grašak, boranija), razna smrznute mešavine različitog povrća. Uvek imam i nešto od smrznutih pita sa sirom iz obližnjeg Zlatiborca koje deca obožavaju pa čak i ova gostinska koja su tu na igranju i još sijaset nekih stvari poluspremljenih ili spremnih da se priprave u što kraćem roku.

Ono što nikad nemam u kući su veće količine sokova i slatkiša (što za slatkiše nije baš uvek tačno jer, gle čuda, moj muž razvaljuje slatkiše) što mi često zameraju gostinjska deca.

U razgovoru sa drugim roditeljima, ja sebe onda doživljavam kao neku hrčak domaćicu koja ima pun stan zaliha hrane za nedajbože, za ovo, za ono. Pa kad sve to postižeš, pa kad stigneš da skuvaš ručak a pritom ideš i na posao? obično me pitaju. Pa tako što ja ručak skuvam ujutru, pre posla. Imam tu sreću da mi posao u kancelariji ne počinje u cik zore, i onda sebi uvek brzinski spremim čuveni komplet meso i povrće i odradim neku podlogu za kasniji ručak kad se deca vrate iz škole/vrtića, bilo da je u pitanju meso ili povrće. Zapravo ja nikad ne krećem na posao bez svog paketa sa ručkom. Onda dođemo do zaključka da je meni hrana zapravo poslednjih godina postala prioritet, više ne jedem van kuće i jako mi je bitno da se sve spremi kod kuće i da deca pojedu nešto kuvano. S obzirom da ja svaki dan kuvam i spremam pre svega sebi ručak za poneti, to drugima sigurno deluju jako iscrpljujuće i dosadno i neispirativno i skoro mi je sestra rekla „ej pa ima na internetu neka koja može da ti napravi sedmodnevni jelovnik ako slučajno ne znaš šta da kuvaš“ jer naravno svako posmatra svet iz sopstvene perspektive i reflektuje svoja razmišljanja. Ali meni stvarno ne treba nikakav tutor i nikad mi ne fali inspiracije za ručak, i počnem da razmišljam kako ću morati da počnem da pišem o tome i da pokušam da isnpirišem i druge ljude da zaista nije teško skuvati ručak pa čak iako se ne hranite po zvaničnim smernicama 🙂

Na kraju sam se dogovorila sa drugaricom da pošalje sinu jedno pečeno pile koje će moći da jede bar nekoliko dana, skuvanu supu i zaleđenu zbog lakšeg transporta (da, može i to da se radi, da skuvate recimo veće količine supe i zaledite da imate uvek u zamrzivaču za slučaj nužde), sarmu, i možda eventualno joše nešto čorbasto. Eto nije bilo toliko teško. Ali morala je u pomoć da priskoči i baba…:)

…………………………….

ŽENE SE DELE NA KUVARICE I ČISTAČICE

Nakon nekoliko meseci, drugarica dolazi kod sina u posetu a zatim i kod mene na kafu. Krene da mi priča kako mu je stan u haosu, kako je od vrata uzela Domestos i bacila se u ribanje wc šolje, i skupljanje svih dlaka po stanu. Kad je na trenutak videla sobu moje starije ćerke (koja je bila u fullu opremljena stvarima za igru, čitaj sve stvari su bile na podu, pa čak i igračke od drugarice koja je tu u gostima, znači nema gde noga da kroči, Hiroshima u najavi), ona je odjednom prebledela i rekla Ja ovo ne bih podnela u mojoj kući. Ja rekoh šta sad, deca se igraju, bar nam ne skaču po glavi, neka budu kreativne. I tako mi pričamo kao na dva različita kanala, ona o čišćenju, ja o kuvanju, svaka o svojoj dnevnoj preokupaciji. Ja se spremam da ručamo, ona odlazi i kaže….ma šta je bitno jelo, uzećemo nešto za usput….😊