-Čekaj, pa ti uopšte ne jedeš picu?

Ja:  Ne uopšte.

-Pa baš ni malo…nikad?

Ja: Ne….

–A pecivo? Nešto iz pekare?

Ne, ponavljam ja…

Auuu svaka ti čast, pa ti si baš disciplinovana. Ja ne mogu da se suzdržim, pa šta drugo da jedemo ako ne jedemo kiflice i ostala testa kaže mi keva iz komšiluka koja ima problem sa regulacijom šećera i na pragu je insulinske rezistencije i dijabetesa tipa 2.

Stojimo ispred pekare, keva iz škole i ja, deca se vraćaju sa plivanja uveče, i naravno traže da jedu neku picu ili nešto slično, ja prvo nudim da imamo nešto kuvano na opšte sablažnjavanje prisutne keve da se uveče nešto drugo jede osim sendviča i testa…

Često pričam sa ljudima koji bi želeli da promene svoju ishranu ili im je neko savetovao da bi to trebalo da urade ali je jako teško, nemaju volje, inspiracije, motivacije, čvrste volje. Možda bi nešto i isprobali ali vrlo brzo odustaju, ili im vrlo često treba podrška i potvrda zašto je baš to tako drugačije ustvari dobro za njih.

Svima je uvek teško da nađu inspiraciju za neke stvari koje planiraju da urade, koje bi trebalo da urade zbog ovog ili onog. Od sutra ću, od ponedeljka ću, od sledeće nedelje, meseca itd. A nekad možda malo i varam i tako.

Otkud meni inspiracija i motivacija od koje ne odustajem? Elem kao što sam već napomenula pre nekoliko godina mi je dijagnostikovan dijabetes tip 1, autoimuno stanje koje je doživotno i kod kog se uzima insulin kako bi se očuvao život. Kako bi se što bolje regulisao dijabetes, potrebno je konstatno merenje šećera u toku dana a često se dešava i u toku noći, davanje isnulina pred svaki obrok i nijedan dan nije isti. Čak iako se trudite da jedete iste količine hrane, istu vrstu hranu, dajete otprilike isti broj jedinica insulina, svaki dan je priča za sebe i svaki da se radi sve ispočetka. Na neki način sve osobe sa dijabetesom su već unapred programirane za neki dnevni raspored koji ’hendluju’ najbolje što umeju.

Dijabetes je stanje koje je aktivno 24 sata, koje ne spava, uz koje nemamo odmor. Zna da bude jako naporno, iscrpljujuće, zamorno, frustrijajuće. Burnout ili sagorevanje u dijabetesu je jako često i dešava se podjednako na početku kao i nakon višegodišnjeg saživota sa dijabetesom.

S obzirom da sve zavisi od nas, ni od koga drugo, moja odluka je da se itekako pozabavim tim svojim stanjem i da dam sve od sebe. To niko ne može da učini umesto nas, ne možemo da uzmemo slobodan dan niti vikend. Teško je, i nikad nije bilo lako, i ne znam da li će nekad biti lako, i ne znam da li ću nekad biti potpuno opuštena i prestati potpuno da primećujem dijabetes i sva ta stanja kroz koja me provoza u toku dana.

S druge strane, sa otkrivanjem low carb ishrane počela sam da otkrivam jedan sasvim novi svet što u kulinarskom, što u medicinskom smislu, odnosno koji su to sve benefiti koje dobijamo prelaskom na drugačiji način ishrane. I kako su zapravo svi ti novi recepti i saznanja koja dobijam na svakodnevnom nivou nepresušan izvor inspiracije. Povrh svega počela sam da otkrivam i slatkiše na ovom režimu ishrane, do tad nikada nisam bila preterani ljubitelj istih.

Kako kaže dr.Bernstein u svojoj knjizi Diabetes Solution koji je već dugi niz godina na low carb ishrani i odličnog je zdravlja: „I dalje mi ide voda na usta kad god prođem pored neke pekare i osetim miris sveže ispečenog peciva, ali sam umesto toga zahvalan na životu i tome što sam još uvek živ bez ikakvih komplikacija, iako živim sa dijabetesom preko 70 godina.

Kao što kaže slika na početku ovog teksta, ne zaboravi nikad zašto si odlučio da promeniš ishranu i uvedeš neke radikalnije poteze. I šta bi se možda desilo da se nisi usudio na promenu?

Zato kad me neko pita koja je moja inspiracija i motivacija, ja uvek kažem:

Za početak ovaj insulin i merač u džepu!