Prelazak na low carb ishranu i sva ta tranzicija je bila prilično trnovita ali izuzetno odlučna sad mogu reći iz ove perspektive. Počeci nisu bili laki, naprotiv. Iz sve te šume informacija trebalo je iskristalisati jasan put, bez mnogo lutanja okolo naokolo. Ovaj blog je i nastao iz želje da nekom olakša sam početak i da ne luta i traga tako kao što sam ja. Kod nas se jako malo govori o low carb ishrani i kontrolisanju dijabetesa, barem nema podrške od strane medicinske struke. Nakon mog istraživanja o novom načinu ishrane i potencijalnim štetnim namirnica i onome šta mi odgovara a šta ne, ja sam takoreći preko noći izbacila sva brašna, hlebove, testenine, pite, i sve ono što bi moglo potencijalno da utiče na rast šećera u krvi. To sa izbegavanjem testa mi je najteže palo. Više nikad nisam kupila picu u gradu, sendvič ili bilo šta od brze hrane za čime svi posežemo kad samo u žurbi. Već sam spomenula da nikad nisam bila luda sa slatkišima ali očigledno za testima jesam i to mi je sve bilo na listi omiljenih stvari za jelo. Najviše sam patila za pastom i konstantno sam imala taj neki osećaj praznine u stomaku posle svakog jela. Pošto sam se trudila da ne jedem UH iz testa, jela sam više povrća, salata i mesa ali tad još uvek nisam znala kako napraviti zlatnu kombinaciju koja može da te drži sitim na duže staze. A to su čarobne masti i zlatni balans između masti i proteina. Jer ako pojedete samo salatu koja se sastoji od svežeg povrća, to je kao da ste pasli travu što bih ja rekla i ne osećate nikakvu sitost nakon takvog obroka. A to nikako nije cilj ovakvog načina ishrane.

Kao što sam već spomenula u tekstu o low carb ishrani, naš organizam “radi” na dva goriva, šećere i masti. Ako izbacite šećere, odnosno UH, onda vam preostaju masti da nadomestite tu energiju koja će vam biti neophodna. Mom organizmu, kao verovatno i većini ljudi je trebalo dosta dugo vremena da se prebaci na drugi režim rada.  Stalno sam bila gladna, imala sam dosta manjih obroka u toku dana. Nisam znala kako da nadomestim tu rupu u stomaku. A kako bi se to još i pojačalo dodatnom hipoglikemijom zbog dejstva insulina, i dalje sam uzimala izvesne količine UH što u vidu banana, jabuke, nekog tonus sendviča itd. To moje razmišljanje sad ne jedem UH se svodilo na neke posne obroke, salate sa malo maslinovog ulja ali opet nije radilo. U to vreme jesam razumevala teoriju svega, prelaska na ishranu sa manje ugljenih hidrata ali u praksi je trebalo neko vreme da zaista i zaživi. Recimo izbacila sam sve hlebove i testa ali sam jela hleb tonus kad god je to trebalo, koji mi sada sve manje prija.

Prelazak na drugačiji režim ishrane je nastao nakon dijagnoze DM1 i to je bio izuzetno stresan period za mene, i ja sam se pre svega trudila da pronađem način kako da balansiram između hrane, insulina i svakodnevnog života. Ti svi nazivi “keto flu” i ostale tranzicije mi nisu bile poznate u to vreme jer je moj organizam već bio dodatno iscrpljen velikim gubitkom kilograma, velikim stresom, kao i samim opstankom u novom životu. A sad da li se to nazivalo keto flu ili već kako, manje je bitno. U to vreme sam još i uveliko dojila svoju bebu što je bilo dodatno opterećenje.

Vremenom mi je sve to ušlo u rutinu i mnogo se bolje snalazim, ali trebalo je da prođe dosta vremena, dosta isprobavanja, dosta proučavanja, iščitavanja a samim tim je trebalo dosta da se moj organizam sam navikne na drugačiji režim rada.

Dakle moji saveti bilo kome ko reši da nešto suštinski promeni, da se okreni nekom zdravijem izboru namirnica, načinu ishrane, izbacivanju svih industrijskih šećera, skidanju kilogramu ili već koji motiv ima bio bi sledeći: ne mora ništa da se desi preko noći! I ne može ništa da se desi preko noći! Osim ako nemate čeličnu volju i snagu nilskog konja, ali ni to nije dovoljno ako nemate dovoljno znanja i ako ne poznajete dovoljno svoj organizam kao i funksionisanje istog a naročito ako tome još dodate i nepredvidivo dejstvo insulina. A za sve to je potrebno vreme…

Nastaviće se…

---