-Da li si sad dobro?

-Jesam, dobro sam…

-A kako si prihvatila to?

-Teško, mnogo mi je bilo teško da prihvatim, da je sada to to, da je zauvek, da više ništa neće biti isto, taj proces prihvatanja je izuzetno dugačak i bolan.

-Ja nikako ne mogu to da prihvatim i ne znam kako ću.

-Razumem te, sve te razumem!

U dva dana sam imala sasvim slučajno razgovor sa dve mame čija deca od nedavno imaju „doživotne autoimune dijagnoze“ sa kojima zvanična medicina ne zna šta će. Jedna je mama devojčice sa dijabetesom tip1, inače moja drugarica iz detinjstva koju nisam videla zilijardu godina i sa kojom me je slučajno povezalo saznanje da njena ćerka ima dijabetes.

Kaže mi: „Ne mogu da se smirim, da li veruješ da ne mogu da se smirim, ne mogu da je pustim, čim izađe napolje ja se sva uzvrpoljim, a neću da je zovem da joj ne stvaram dodatni pritisak. Čim ona ustane noću, ustajem i ja, skačem za njom, ne znam da li joj šećer visok ili nizak, da li će da se onesvesti ili šta“….i tako nema kraja strahovima koje mi opisuje moja drugarica iz detinjstva i sa svakim mogu da se identifikujem i da je potpuno razumem. Ja pitam kako joj je ćerka, da li se ona plaši? Ma ne, ona je super, sve je ok, deca su je lepo prihvatila u novoj školi, ali ja ne mogu da se smirim.  Kažem joj: „Moraš da je pustiš i da joj daš vetar u leđa. To je jedino i najispravnije što možeš da učiniš za nju u ovom trenutku“.

Druga mama koju poznajem iz škole mi sledećeg dana isto to govori da ne može da se smiri, da prihvati, da se suoči sa situacijom, da razgovara sa drugim ljudima. Nismo se čule skoro pola godine, samo je šturo odgovarala na moje poruke i konačno je smogla snage da me pozove i da mi ukratko ispriča šta se dešavalo. Isto joj kažem da je sve razumem, i da je najbitnije da joj je dete dobro i da dete sve prihvata ok i ne pravi dramu. Pita me kako sam se ja nosila sa tim, sa svojom dijagnozom. „Bile su mi bile potrebne godine da se prilagodim i da prihvatim, odmah sam znala da mi je potrebna stručna pomoć, išla sam na psihoterapiju, nisam znala odakle da krenem, došlo mi je da vrištim iz sveg glasa i teško mi je biloa da priznam sebi da je to sada ZAUVEK“.

Skoro me je jedna mama u parku podesetila na taj trenutak dijagnostikovanja dijabetesa kod mene: „Ti si skroz potonula, samo si rekla ja neću izlaziti narednih nedelju dana u park i otprilike javiću ti se kad budem spremna“. Ja sam se tek tad prisetila tog trenutka i sada sam se grohotom nasmejala i rekla: Jao, jeste, baš tako je bilo…..a sad mi to deluje svetlosnim godinama daleko.

U trenucima otkrivanja dijagnoze sam bila sveži roditelj sa drugim detetom i još uvek u frci privikavanja na život sa dvoje dece, tako da ja sad volim da kažem da mi je dijabetes treće neželjeno dete koje se desilo ubrzo nakon rođenja drugog deteta.

Prema svom dijabetesu sam se uglavnom ophodila kao jako anksiozan roditelj, sve me je plašilo. Kad se roditelj deteta koje ima dijabetes pita kako će da ga pusti samo na ulicu, ja sam osećala taj isti strah prema sebi samoj i svom stanju. Kako ću da izađem na ulicu, da li ću da se srušim evo sledećeg trenutka, kako ću da putujem daleko od kuće sama, kako ću da smireno sedim sa nepoznatim ljudima a bez da im kažem da ja sad u glavi imam hiljadu i jednu drugu misao, nevezano za razgovor koji se trenutno vodi. Kako da ja pre svega budem pribran roditelj kad sam sama sa sobom jako anksiozna i da moram prvo ja sa sobom da budem dobro. Ja sam na neki način sebi bila i roditelj i dete, takav je bio moj utisak. Ja kao roditelj, trebalo je da donosim odluke za dete u sebi koje je bilo jako uplašeno i koje nije moglo da odgovara na komande roditelje. Neko takvo šizofreno stanje. Pa i sama ta situacija prilagođavanja da više ništa nije isto i da će od sad svaki moj dan tako izgledati i da je svaki dan nova borba ispočetka. Sećam se dana gde ja provedem ceo dan u kući, brinući o deci i svom dijabetesu, gde ceo dan merim šećer, dajem insulin, radim korekcije i osetim da ne mogu više da podnesem taj teret. Bilo je x dana kada moj muž uveće dođe kući s posla i ja vičem na njega da li je on svestan da je ovo sada zauvek i da ja ne znam kako ću da živim ovako. On bi i tad samo smireno odgvorio da ja moram da razgovaram sa ljudima koji žive isto što i ja i da oni mogu da mi daju najbolji savet. To i jeste bio najbolji savet i najbolja polazna tačka koja će se potvrditi tek nakon dužeg vremena. Ali ja tada nisam poznavala nikog ko ima dijabetes tip 1 i nisam imala pojma kako se živi sa tim. Pored toga što sam znala da mi je potrebna stručna pomoć, ja nisam imala vremena da se posvetim istoj. To se desilo mnogo kasnije, kad sam ja donekle dovela svoj život u red.

Sve te poruke koje sam dobijala sa svih strana „Sa dijabetesom se normalno živi“ su delovale kao neka lažna pozitivnost i kao hajde sad svi da budemo nasmejani jer nije to ništa, a u meni je sve vrištalo i govorilo da ne, ovo nije normalno stanje i sa ovim ne može da se živi normalno.

Dijabetes je sada za mene samo jedan od životnih izazova sa kojima živim svaki dan, svaki minut, koji me drži na oprezu i koji me tera da živim najbolje što znam i umem. Ponekad mi se čini da u poređenju sa drugim izazovima sa kojima se suočavamo i nije neki big deal :).