Autofagija, autofagija… Ljudi ’izginuše’ na autofagiji, sad se na svakom koraku čuje kako svi praktikuju autofagiju. Više se ne govori, držim dijetu, nego na autofagiji sam 😊

Šta je zapravao autofagija? Autofagija je proces koji se dešava u organizmu nakon dužeg perioda gladovanja kada organizam sam počinje da troši svoje masne naslage a sa njima krene da sagoreva i sve štetne materije koju sa nagomilane u našem telu i da uništava sve patogene materije redom. Duži periodi u kojima se ne jede je ustvari intervalni ili povremeni post, kada dođete u situaciju da ne jedete 12 ili više sati u toku jednog dana ili čak i po nekoliko dana u određenim vremenskim periodima.

Post je nešto što je poznato od davnina, praktikovan je što iz verskih razloga (pre svega mislim na post bez hrane), što iz razloga kad hrana nije bila stalno dostupna. Ako se vratimo još dalje u prošlost i na početak ljudske civilizacije, videćemo da je čovek u svojoj biti lovac i sakupljač. To znači da je hrana bila dostupna samo kad je lov bio uspešan a ono pored mesa što se jelo su uglavnom bile bobice koje su usput sakupljali i razno drugo bilje. Agrikultura još uvek nije bila razvijena kao što ni voće takođe nije bilo stalno dostupno (sve ono što se danas posmatra kao jako zdravo). Ono što je bilo dostupno je uglavnom bilo bobičasto voće i različito bilje. Tadašnje bobičasto voće nije sadržalo istu količinu šećera kao ovo danas koje je evoluiralo hiljadama godinama.

Ishrana našeg pretka se tako sastojala uglavnom od proteina i životinjskih masti i savršeno mu omogućavala da provede duže periode bez hrane i bez izuzetnih napada gladi. To je i osnova svega šta je zapravo potrebno ljudskom organizmu za savršeno funskionisanje. Jer današnja nauka će objasniti da postoje esencijalne aminokiseline odnosno proteini i esencijalne masti. Ne postoje esencijalni ugljeni hidrati. Dakle ljudski organizam savršeno funckioniše samo sa ovda dva makronutrijenta, naposletku svi proteini koji se unesu putem hrane u nekom trenutku se u jetri konvertuju u potrebnu glukozu, odnosno glikogen a sam proces se naziva glukoneogeneza. Tako dolazimo do toga da ljudskom organizmu nisu potrebni nikakvi šećeri za funskcionisanje. Jetra sadrži izvesnu količinu skladišene glukoze tzv. glikogena koji nastaje ili od proteina ili od malih količina ugljenih hidrata, koja se spontano izlučuje u slučaju niskog nivoa glukoze u krvi. Kada jetra napuni svoje zalihe glikogena, svi šećeri odnosno ugljeni hidrati predstavljaju višak u organizmu i ukoliko se ne sagore odmah pretvaraju se u masne naslage i potencijalne otrove koji se talože u vidu visceralnih masti oko organa i dodatno opterećuju jetru (tzv masna jetra, koja gle čuda, ne postaje masna od masti koje unosimo već od ugljenih hidrata i viška šećera koji kruže našim telom). Da ne spominjem da su šećeri glavni uzročnici svih upala u organizmu. Lučenje glikogena je takođe u uskoj sprezi sa lučenjem insulina o kome ću posebno pisati….

Naime, da se vratimo našem pračoveku i ljudskom ogranizmu koji funkcioniše na masti i proteinima. To bi se danas nazvalo KETO dijeta. Keto dijeta ima za cilj da organizam dovede u stanje ketoze, tj, da ljudski organizam kao sopstveno gorivo ne koristi proste šećere koje savremeni čovek unosi svako malo već na sopstvene derivate odnosno da koristi energiju iz postojećih zaliha organizma odnosno ketona. S obzirom da ljudski organizam može da „vozi“ na dve vrste goriva, šećere ili masti, kad ukinemo ovo prvo, ostaju nam čarobne masti i proteini kao glavni gradivni makronutrijent. Naš pračovek je bio stalno u ketozi, bebe se rađaju u ketozi, ketoza je jedino ispravno gorivo za ljudski mozak jer se mozak većinski sastoji od masti. Uvreženo je mišljenje da mozgu treba „šećera da bi proradio“ ali to je samo osećaj sreće i lučenje serotonina svaki put kad naša nepca osete slatki ukus. U ketozi se rasbistri um, izgubi osećaj gladi, izazvan preteranim konzumiranjem ugljenih hidrata  i posledično preteranim lučenjem insulina, telo se dovodi u homeostazu (odnosno balans) i dobro se regulišu svi hormoni u organizmu. U autofagiji organizam više nije otperećenim neprestanim radom metabolizma već se više fokusira na regeneraciju sopstvenih ćelija.

Zašto ovo sve pišem? Zato što procesu autofagije mora prvo da prethodi ketoza, odnosno da se naš organizam potpuno konvertuje na drugačije gorivo, da se oslobodi svih napada gladi, da ima izbalansirane obroke i da počne da topi sopstvene naslage masti i ostalih patogenih materija. Iz ketoze se zatim spontano ulazi u intervalni post jer organizam više ne oseća potrebu za jelom u unapred predviđenim okvirima, a nakon spontano uvedenog intervalnog posta može se desiti proces autofagije. Intervalni post i posledična autofagija imaju smisla samo sa dobro kontrolisanim makronutrijentima odnosno mastima i proteinima kao glavnim makronutrijentom i prethodno postignutom ketozom.

Ukoliko neko reši da je od sutra „na autofagiji“, a prethodno se nabucao najstrašnije slatkišima i jeo šta je hteo, neće izdržati ni pola dana bez jela. Kao i ako u dozvoljenim „prozorima“ odnosno periodima u kojima unosi hranu, jede štagod mu padne na pamet, napraviće veću štetu organizmu nego korist. A čini mi se da se to mnogo više dešava u praksi. Autofagija je spontani proces kao i intervalni post koji se dešava postepeno i spontano a nikako „od sutra“.

Tako da pre nego što bilo ko pristupi ovoj dijeti bilo bi dobro da se što bolje upozna sa funkcionisanjem organizma, svojim potrebama, navikama pa i dnevnim rasporedom koji bi mu omogućio da to što lakše podnese.