Moja pokojna baba je šapatom govorila za nekog da je „šećeraš“ kao da je gubav. Te njene reči su mi dugo odzvanjale u glavi nakon što su meni saopštili da su biti doživotni „šećeraš“.

Baba nažalost nije doživela da čuje da se danas šećeraši nazivaju slatkišima…:)

Nedavno sam se raspitivala za neka kefirna zrnca, misleći da napravim domaći kefir. Tu saznam da postoje vodena i mlečna zrnca u zavisnosti od toga kakav kefir želiš da praviš. I na kraju dobijem odgovor „Ja pravim vodeni kefir ali to nažalost nije za dijabetičare jer se pravi sa šećerom“.

To je otprilike na nivou dece koja igraju lastiš i priđe dete sa viškom kilograma kome kažu „Mi igramo lastiš ali to nije za debele“.

Svaka osoba sa dijabetesom je dovoljno svesna da sama odlučuje šta je za nju dobro a šta ne. I nije nužno zabranjeno da se konzumira nešto sa šećerom. Svako prema sebi vodi svoj dijabetes.

Pitam se zašto su dijabetičari obeleženi etiketom da oni nešto ne smeju ili nisu baš u najboljem stanju? Zašto se jednostavno ne usvoji osoba sa dijabetesom, što je jedino ispravno. Ne znam da se i druge dijagnoze primarno obeležavaju sa epileptičari, tahikardičari, daunovci, išijatikusi i ostali.

Jednom me je neko pitao nakon nekoliko meseci od otkrivanja dijabetesa: Kako je tebi ona tvoja bolest? Ja sam se malo iznenadila i odgovorila pa ja nisam bolesna, ja samo imam određeno autoimuno stanje.

Na početku sam se zaista osećala bolesno, iznenađeno, uplašeno, zabrinuto, otkud sad to, kako sad sa tim. Sve nakon otkrivanja dijabetesa je izgledalo kao da ponovo učim život, kako da se naviknem da živim sa insulinom u džepu, kako da se ponašam, šta treba da jedem, šta smem da radim, šta ne smem, kako ću prvi put da izađem u grad, kako ću prvi put negde da putujem, kako ću da uđem u avion i bezbroj ostalih dilema. Život kasnije pokaže da mi nismo samo dijabetičari, mi smo i svašta nešto drugo, i lepi i pametni i uspešni i nesrećni i tužni i krojači i inženjeri i dobri i plemeniti i postoji samo jedan mali segment u kom imamo i dijabetes. Dijabetes nije ono što nas određuje u potpunosti, iako toliko definiše našu svakodnevicu.

Ja se više ne osećam bolesno, osećam se samo malo drugačije od drugih. Malo slađe, malo nekad anksiozno, malo nekad nesigurno, ali zar nisu svi pomalo drugačiji, zar nema svako neku svoju nesavršenost u sebi. Mi osobe sa dijabetesom smo uskraćeni nekom višom silom, ili našom krivicom za rad jednog organa, koji moramo „pešaka“ da odrađujemo svaki dan, po ceo dan, 365 dana u godini, svake noći i svakog dana. Mi smo sebi i matematičari i lekari i psiholozi, i pokretači i tešitelji i najgori neprijatelji i ubadamo se iglom nekoliko puta dnevno svaki dan samo da bismo ostali ŽIVI. I osluškujemo svoje telo svaki dan, poznajemo ga bolje od bilo kog doktora i budimo se u pola noći da proveravamo da li smo dobro. Ovo je svakodnevica svake te nekako čudno definisane osobe.

Kad sam dobila dijabetes, bila sam uveliko i roditelj, i znala sam kolika je to svakodnevna briga i kad samo pomislim koliko je to još veća briga za roditelja čije dete ima dijabetes, mogu samo da osetim duboki naklon za sve te roditelje, jer znam da su svi oni prestali da spavaju sa oba oka zatvorena, pa čak i kad deca uveliko odrastu.

I zato mogu da kažem da smo svi mi dijabetičari ogromni borci i heroji koji svakodnevno brinu o svom životu i o mnogim stvarima koje drugim ljudima uopšte i ne padaju na pamet i ne smatraju ih bitnim. Mi svi koji prolazimo rolekoster glikemija, osećanja, strahova u toku jednog dana i koji se sa punim pravom nazivamo TYPE 1 WARRIOR jer zaisto to i jesmo.

I onda kad neko opet kaže da su dijabetičari neki kljakavi sa ograničenim sposobnostima i mogućnostima taj nema pojma zapravo kakvu borbu vode ti ljudi svaki dan i koliku hrabrost i istrajnost poseduju.

A onda neko dođe i kaže Ma to se sve leči čajem od gloga i cimetom… (ima li onaj smajli što zakoluta očima?)