Da li znate da u dijabetesu postoji “medeni mesec”?

Za razliku od ostalih autoimunih stanja, gde tok bolesti može da ima svoje nepredvidive tokove, uspone i padove, remisije i ponovne aktivacije, kod DM 1 je stanje prilično jasno i konstantno, osim u slučaju “medenog meseca” koji se može desiti neposredno nakon otkrivanja dijabetesa, tj.remisije koja se dešava samo jednom u životu svake osobe sa dijabetesom, kod nekih čak može i izostati.

DM 1 se dijagnostikuje nakon analize C peptida, što označava kolike su zalihe insulina u telu i kojom snagom radi naš pankreas. Kada zalihe insulina spadnu na 20% posto, onda je u pitanju DM1. To znači da su preostale beta ćelije u pankreasu koje su zadužene za sekreciju insulina potpuno i nepovratno uništene zbog jake autoimune reakcije za koju još uvek ne znamo tačan uzrok.

Pankreas u tom slučaju radi sa velikim naporom, trudeći se da postigne da izluči i to malo insulina što je potrebno ali ipak nedovoljno. Prilikom postavljanja dijagnoze istog trenutka se uvodi insulin u vidu injekcije, koji momentalno relaksira pankreas i čini se da naš pankreas na neki način živne.

Čim telo dobije preko potreban insulin u vidu injekcije, nivo šećera u krvi se smanjuje, odnosno dovodi u normalu, što znači da se smanjuje pritisak sa beta ćelija koje već „rade na škrge”, ceo organizam se relaksira, svi organi se rasterećuju, i pankreas doživljava svojih 5 minuta. Tada nastaje faza tzv.medenog meseca.

Pankreas se polako budi i počinje da luči malo više insulina nego do tad. Doze insulina u vidu injekcije se u tom trenutku smanjuju i mogu se svesti samo na doze bazalnog insulina (o kom ćemo posebno pričati). Jako je važno na vreme prepoznati ovu fazu, kako se ne bi upadalo u iznenadne hipoglikemije. Bitno je i da lekar bude dobro upućen u stanje remisije i da upozna pacijenta sa novonastalom situacijom.

Faza medenog meseca nikako ne predstavlja izlečenje, niti kako neki ponekad pomisle grešku u dijagnozi. To je jednostavno prirodno stanje koje se dešava na početku, neposredno nakon uspostavljanja dijagnoze i nakon uvođenja insulinske terapije. Jednom uspostavljena dijagnoza DM1 nije reverzibilna i to je dijagnoza koja je postavljena za čitav život, jer jednom pokrenuta tako jaka autoimuna rekacija se ne može zaustaviti, samo se njen tok može malo usporiti.

Period remisije ili „medenog meseca“ može potrajati par nedelja, nekoliko meseci pa čak i godinu dana.  Isto tako period remisije se može naglo prekinuti ukoliko jaku autoimunu reakciju aktivira neki virus, infekcija pa čak i stres koji dovode do ponovnog uništavanja preostalih beta ćelija. Osobe sa dugogodišnjim stažom DM1 najčešće više uopšte ne luče insulin. Ono što mi možemo učiniti kako bismo produžili stanje medenog meseca je da se trudimo da šećer u krvi održavamo što je više moguće u normalnim okvirima jer normalni šećeri u krvi onemogućavaju dalje propadanje beta ćelija.  

Kod mene je stanje remisije trajalo skoro 3 meseca.

Dr. Bernstein tvrdi da medeni mesec može trajati zauvek ukoliko se DM1 otkrije u što ranijem periodu i ukoliko se šećer drži u normalnim okvirima. To bi u praksi značilo da se konzumira hrana sa što manje ugljenih hidrata koja se koriguje sa što manje jedinica insulina, mada još uvek nije potvrđen nijedan takav slučaj u praksi, a da je poznat široj javnosti.

Iako sama dijagnoza dijabetesa u početku svima predstavlja jako veliki stres, ipak nas život iznenadi još ponekim „medenim mesecom“.