Oduvek sam se hranila “zdravo”, odnosno u okvirima zvaničnih smernica i preporuka i nikad nisam obožavala slatkiše. Odrasla sam u kući u kojoj se uvek kuvalo, baba je živela sa nama i uvek se znalo šta je zdrava hrana po tadašnjim aršinima, uvek kuvano, nema industrijske hrane, nema kupovnih slatkiša. Mama tvrdi da sestra i ja nikad nismo baš ni jele čokolade koje smo dobijale kad bi nam doneo neko od gostiju. Jedino čega se sećam i dugo sam to spočitavala mojim roditeljima, je da mi nisu dozvoljavali da pijem sok u neograničenim količinama. Sećam se tadašnjih Fructalovih sokova u debelim staklenim flašama, i to kad se kupi, za mene je to bio najveći užitak. „Ali ne, ne može sad pre večere, prvo jedi pa onda eventualno popij jednu čašu soka“. Sok je uvek nekako stajao u uglu kuhinjske radne površine i nije baš bio lako dostupan deci. Godinama sam prigovarala svojim roditeljima da su mi davali sok samo iz poklopca da pijem, jer su tako meni tad izgledale te količine koje sam dobijala. A i sad iz ove perspektive opšteg konzumerizma i potrošačke groznice, potpuno mi je čudno kako se tad kupovala samo po jedna flaša bilo čega.

To moje dugogodišnje „prebacivanje“ roditeljima zbog soka iz poklopca je prestalo kad sam ja dobila svoju decu. Sok im nikad nisam davala da piju i to im je na listi „bljak“ stvari i mislim da one budu jedina deca koja npr.u igraonici nikad ne piju sok, na opšte čuđenje i zgražavanje svih prisutnih.

Kad sam krenula na fakultet i odselila se od svojih roditelja, tad sam krenula da isprobavam sve one stvari koje se nisu konzumirale u našoj kući, počev od paštete i viršli, preko supe iz kesice, koka kola svaki dan i brze hrane. To mi je tad bilo tako egzotično a nikad nisam imala prilike da jedem. Tako da ko me je tad upoznao, mogao je da stekne utisak da se očajno hranim, ali kao uostalom i većina studenata tada. Međutim i dalje nisam obožavala slatkiše.

To isprobavanje junk hrane mi izgleda sad kao kad dete ode od kuće pa počne da puši i da radi sve ono što su mu roditelji zabranjivali 😊 iako ja od svojih roditelja nikad nisam imala takve vrste zabrana (mogla sam slobodno da im kažem i da sam popila alkohol i zapalila cigaru).  Elem, kad sam završila sa paštetama i viršlama, i još malo porasla, ah da bio je tu i kečap iz kesice, onda sam opet unormalila ishranu i važila za nekog ko će uvek da poruči neku zdraviju varijantu u restoranu npr. Nikad nisam volela da kuvam, to je bilo nešto uvek na silu i čisto mora nešto da se jede. Odrasla sam u kući pored mame i babe i po onoj starinskoj mene i sestru su uvek jurile iz kuhinje uz rečenicu „sta će ti to u životu, kuhinja ti svakako neće pobeći, idi igraj se“ i ostalo šta je moglo da ispali u tom trenutku. Moja mama i dan danas sebično čuva kuhinju samo za sebe i ne dozvoljava da se njoj tu neko muva ili da radi nešto što nije po njenom. Isto tako, sad kad dođe kod mene, ima običaj da zauzme kuhinju i održi prvo jedno predavanje zašto nije sve na svom mestu, zašto krpa tek tako stoji na pultu kuhinje, kako sam ja tako neuredna, sve što ljuštim odmah mora da se baci u kantu i tu takođe preuzima palicu i provodi beskrajne sate što u kuhinji a što i u ostatku stana u neumornom sređivanju svega.  

Elem, da se vratim na hranu..Dijabetes tip 1 mi je dijagnostikovan u 38.godini nakon moje druge trudnoće. I tu počinje potpuni preokret što se tiče moje ishrane. Nakon prvobitnog istraživanja, iščitavanja i tumaranja po virtuelnim stranicama koječega, zvanična medicina i tzv.nutricionisti nisu imali nikakve posebne preporuke za ishranu osoba sa dijabetesom tip 1. To se uglavnom odnosilo na neke opšte smernice tipa, nemoj slano, nemoj slatko, nemoj masno, sve umereno i tako sve okruglo pa na ćoše. Ja sam dosta štreberski prionula na istraživanje mog trenutnog stanja koje sam doživela kao neku opomenu i veliku prekretnicu i utisak da ne mogu da pustim da se stvari dešavaju same od sebe, već sam ja tu morala i te kako da budem aktivni učesnik u svemu.  Moja tadašnja dr je u nekom trenutku samo nehajno odgovorila „pa tebi sad najviše odgovara low carb ishrana“ odnosno ishrana sa malo ugljenih hidrata. Mislim da sam i ranije negde naletela na hrvatsku nutricionistkinju Anitu Šupe, koja je začetnik low carb ishrane na Balkanu, prvenstveno u Hrvatskoj. Volim reći za nju da je alfa i omega nutricionizma na ovim prostorima i u svojoj knjizi nevelikoj po broju strana ali sveobuhvatnoj što se tiče low carb ishrane i svega pogrešnog i ispravnog u današnjem načinu ishrane „Istine i laži o hrani“ se dotakla skoro svega što je suštinski bitno za našu ishranu i srušile sve mitove koju su godinama bili duboko ukorenjeni u našoj svesti vezano za masti, šećere i ostale nutrijente.  Preko Anite Šupe sam naletela i na Dr. Bernsteina, pionira u tretiranju dijabetesa sa malo ugljenih hidrata.

I tu započinje moje dugogodišnje putovanje sa low carb ishranom koje traje i danas i koje će me verovatno pratiti čitavog života…..

Nastaviće se…

Stay tuned!