Moje ime ja Marija i pristalica sam low carb ishrane. Naime pre 4 godine mi je dijagnostikovan dijabetes tip 1, u 38. godini kad je otprilike i low carb ishrana ušla u moj život.  Dijabetes je otkriven nakon druge trudnoće koja je praćena gestacijskim dijabetesom. Tad su mi govorili kako to trenutno nije ništa alarmantno i da će se sve regulisati nakon porođaja, kako je isprva i bilo. Međutim nakon 6 meseci su se javili prvi zabrinjavajući simptomi; otkrila sam kako puno pijem tečnosti, puno mokrim, vid mi se zamaglio (pomislila sam da mi se povećala dioptrija) i skoro da sam izgubila apetit.

Sa gubitkom apetita došao je i veliki gubitak kilograma, da bih jednog jutra kad sam rešila da izvadim krv jer sam skontala da nešto zaista nije u redu, otkrila da je šećer 16mmol. Na pregledu kod dr je bio 20 mmol i istog trenutka je uveden insulin.  Dok sam ležala na krevetu na kom su mi davali infuziju i insulin, pitala sam se Zašto baš ja?, Kako se to meni desilo?  To su verovatno pitanja koja mnogi sebi postavljaju nakon saznanja nekih istina ili saznanja da boluju od neke bolesti (iako nista ranije nije ukazivalo na to…).

Kad smo obavili sve analize, dijagnostikovan mi je Diabetes Mellitus tip 1. Tad još uvek nisam znala šta to znači, da sam dobila doživotnu dijagnozu i da će mi insulin u vidu injekcija biti večiti pratilac. Nakon što sam izdejstvovala da ne ostajem u bolnici jer zaboga ja nisam tako strašan slucaj, sebe sam tako ubeđivala, a  imam i šestomesečnu bebu u to vreme, odlazila sam ujutru i uveče u bolnicu kako bi mi davali insulin jer nisam tad ni mogla zamisliti da ću ja nekad sebi morati da dajem injekcije insulina.

Kad su mi nakon dva dana saopštili da ću dobiti penkalo kako bih sama davala insulin, rekla sam “Jao pa nemojte molim vas, ne mogu ja to”….Prvo moje davanja insulina je proteklo uz veliku koncentraciju, sa ležanjem na krevetu, korišćenjem alkohola i vate što je morate priznati jako smešno svakom dugogodišnjem korisniku insulina.

Prvi dani sa insulinom i dijabetesom su izgledali kao beskrajno lutanje šumom informacija, šta sme, šta ne sme, kako se hraniti, koje su komplikacije, kad ću umreti, da li ću živeti još 20 godina, koliko mi je skraćen životni vek ovom dijagnozom, da li sam sad dobila drugu životnu šansu jer da sam rođena nepunih 100 godina ranije moj život bi se ugasio za nekoliko meseci?

Preda mnom je bilo jedno veoma konfuzno stanje, kako se navići na jedan potpuno drugačiji, nov život, pun pitanja bez odgovora, sa previše odluka, previše dilema, na život sa iglom i sa insulinom kao doživotnim pratiocem. Ne mogu vam opisati a i sad mi je to sve maglovito kako sam pomišljala da mogu da se zarazim ako svaki dan koristim iglu (podseća me na situaciju sa koronom :).

Misli koje su mi se vrzmale po glavi su bile, znači ja više nikad neću biti ista osoba, moje telo više neće nikad samostalno funkcionisati, da li mogu da odem na kraj sveta i preživim van civilizacije, da li mogu da preživim neku humanitarnu katastrofu, i tako u nedogled.  Dijabetes tip 1 se obično dobija u dosta mlađem uzrastu, u detinjstvu i ranoj mladosti i sigurna sam da deca to nekako lakše podnesu i da to lako prihvate kao svog doživotnog saputnika. Pritom u početku je uvek najveći teret na njihovim roditeljima koji ih uvedu u taj svet neprestanog merenja šećera u krvi i davanja insulina.  Roditelji su ti koji ih bude u pola noći, koji osluškuju njihovo telo i većinu odluka donose u njihovo ime.  Ja sam u trenutku dobijanja dijagnoze već uveliko bila roditelj i bila odgovorna ne samo za svoj već i za život svoje dvoje dece. Morala sam biti prvo njima mama a tek se onda i brinuti o sebi što je dodatno stvaralo veliki pritisak. Tek kasnije u životu shvatite koliko je važno pravilo da masku sa kiseonikom roditelj uvek prvo sebi stavi a tek onda i detetu.

Saznanje da imam dijabetes tip 1 sam doživela kao da mi je neko stavio na leđa teret od 200 kg pod kojim sam ja poklekla i nisam mogla da ustanem. Ja i dalje imam teret od 200 kg na leđima ali uspešno koračam sa njim, nekad ga više a nekad manje primećujem. Iako mi je doktorka odmah rekla sad nemoj ništa da čitaš na internetu i na moje pitanje – Da li je sad to to i da li alternativa nešto može da učini? , ona mi je rekla jednu rečenicu koja mi se urezala u pamćenje i koje ću se mislim sećati dokle god sam živa: “Alternativa može donekle pomoći ali moraš sama da otkriješ zašto te je sopstveno telo napalo”. A to je zapravo suština svega.

Welcome to My Dolce Vita!