Pa dobro, ne može se baš sve imati u životu. – reče nonšalatno jedna on najstarijih aktivistkinja za podizanje svesti o dijabetesu Stela Prgomelja u nekom intervjuu koji sam čitala još na početku mog druženja sa dijabetesom. 

U intervjuu je još spomenula i da je u jednom periodu svog života potpuno izgubila vid koji je delimično povratila i opisivala je kako je uopšte izgledao taj period života u potpunom mraku. Pored toga je spomenula da ima i smanjenu funkciju bubrega koja ju je dovela na korak od dijalize. (ovo su sve posledice dugogodišnjeg dijabetesa).  Vilica mi je pala a strah je prostrujao celim mojim telom… Nisam mogla sebi da dodjem. Da li je moguće da sve to može da se desi i kako neko može da kaže u toj situaciji „Pa dobro, sve je ok, ne može se baš sve imati u životu?????“

Ja sam u tom periodu još uvek dijabetes doživaljala kao smrtnu presudu koja je izrečena ali ne znam još u kom trenutku će se izvršiti. Još uvek sam panično prebrojavala koliko još godina mogu da živim, kad će mi se desiti prve komplikacije, upoređivala svoje godine sa godinama drugih ljudi sa dijabetesom, pa i Stelom između ostalih…Stela je u tom trenutku živela sa dijabetesom preko 30 godina. Moje misli su bile tad: Pa dobro, valjda ću živeti još jedno 30-40 godina..sad imam skoro 40 i tako…..jedan vrtlog svakojakih misli.

Prošlo je skoro 8 godina od tad. Potpuno sam svesna svakog aspekta svog života i svog zdravlja. Još uvek nemam nijednu prateću komplikaciju dugogodišnjeg dijabetesa, svesna sam da ću ih sigurno imati. Na meni je. Mi, osobe sa dijabetesom smo glavni i odgovorni urednici našeg dijabetesa.

„Sad je sve mnogo lakše“ i to je rekla Stela u tom intervjuu. Sad smo na konju na hvataljkama u poređenju sa vremenom kad je njoj dijagnostikovan dijabetes, daleke 70. i neke prošlog veka, u smislu čitave regulacije dijabetesa. Dijabetes je postao veliki poligon za razigravanje farmaceutskih kuća koje se nam napravile zgodne penove sa insulinom, merače šećera, pa sad već i senzore za očitavanje šećera u krvi kao i insulinske pumpe. Sad možete samo da stiskate dugmiće i da regulišete dijabetes. Dijabetesom se rukovalo u Stelino vreme tako što mora npr. da se ispiški, da bi dobila rezultate šećera u urinu nakon pola sata, a insulin se pripremao i davao isključivo u injekcijama. Za razliku od Stele, ja sad šećer mogu da izmerim trćeči bukvalno a insulin mogu da uzmem i na sred ulice iz laganog pena. 

Ovog Stelinog intervjua i mog tolikog straha sam se skoro setila kad smo skoro pričali o tome ko koliko stari i šta mu se sve dešava s godinama.

-Ja se baš plašim starosti kao i toga da neću moći da radim sve što i sad radim, reče moj muž.

-Ja se ničega ne plašim. Ja sam dosta strahovala, kažem kroz smeh.

–Nemoj da pričaš o bolestima, molim te, skoro mi reče drugarica sva u panici. Ja umirem od smeha i kažem Ja nikad i ne pričam o bolestima, a dijabetes i ne smatram bolešću, to je samo moja svakodnevica. Onda mi ona ispriča da je u paničnom strahu od svega i svačega i da je protekli mesec provela uglavnom kod doktora. I njoj spomenem da me više ništa ne može iznenaditi. Toliko sam strahovala, da svaku sledeću dijagnozu mogu da dočekam daleko spremnija.

Potpuno sam svesna da mi starost svašta može doneti, da ću možda imati mnoge komplikacije dijabetesa, da će me strefiti sve i svašta ali polako mi postaje jasna Stelina rečenica Pa dobro, ne može se imati baš sve u životu.

I da, dijabetes nije nešto najstrašnije što je moglo da se desi, zaista nije.

A od nečega mora i da se ’mre….