Vođenje dijabetesa tipa I kod endokrinologa je kao kad aktivni pilot pita instruktora koji nikad nije seo u avion kako da uspešno leti. Instruktor poznaje teoriju i dao je sertifikat pilotu da može da leti. A pilot zna da teorija nema baš mnogo veze sa praksom. Aktivni pilot teoriju dalje nadograđuje praksom i iskustvom i time se udaljava svetlosnim godinama od svog instruktora. Jer u životu pilota se dešavaju razne nepredviđene okolnosti, olujno vreme, promena pritiska u kabini i van nje, kašnjenje aviona, magla, kiša,sneg…  Pilot jedino može da razgovara sa drugim aktivnim pilotom o tome, ono što piše u knjizi nije baš uvek primenjivo na praksu. E tako je i sa DM1. Doktor može da preporuči ono što se njemu učini da je najbolje, tip insulina, broj jedinica uz obroke, užine, obroke…..ali ne može da predvidi vaše hormone (npr.hormon rasta koji se luči noću, kortizol se luči pred zoru, mesečni ciklus kod žena, adrenalin) i još mnogo drugih stvari koje itekako utiču na potrebu insulina kao što su virusi, infekcije, fizička aktivnost, količina obroka, itd.

Život sa dijabetesom, naročito u početku je vazda tumaranje po mraku bez ijednog jasnog putokaza. Zato ostaje na nama samima da isprobavamo, isprobavamo, upoznajemo svoje telo, svoje potrebe, svoje navike i da sami pronađemo taj fini štimung između hrane, fizičke aktivnosti i insulina… i svaki dan je priča za sebe. Svuda se naglašava kako osoba sa dijabetesom donese nekoliko desetina odluka više na dnevnom nivou u odnosu na ostale ljude koji ne moraju da unose insulin putem injekcija. Jer dijabetes tip 1 je stanje koje je prisutno 24/7, koje ne spava, o kome razmišljamo neprekidno i za koje smo neprekidno odgovorni.

Obično me ljudi pitaju “A koliko ti puta sebi daješ insulin?”, i kad ja kažem – Pa najmanje 4 puta dnevno, njihov odgovor bude A je l’ to može malo da se smanji ili daš jednom i to bude za ceo dan? Jer ljudi doživljavaju insulin kao neki strašni usud koji se povezuje sa starim ljudima, komplikacija, težim bolestima. Moj odgovor je da nije poenta u smanjivanju uboda insulinom već u dobroj kontroli glikemije. Da ne spominjem da se glikemija proverava nekoliko puta u toku dana. U početku su mi ta pitanja bila jako zbunjujuća, kao npr. Zašto ti toliko puta meriš šećer?, da bih se ja onda preispitivala u glavi i trudila se da dam neki dovoljno smislen odgovor koji bi mogao da zadovolji nečiju radoznalost ili naprosto samo čuđenje.

Nakon dijagnoze DM1, vi postajete samo broj u statistici klasične medicine, neko sa hroničnom bolešću, gde je samo pitanje trenutka kad će se desiti neka komplikacija ili posledično oštećenje tkiva i organa nakon višegodišnje povišene glikemije ili velikih oscilacija glikemije u krvi.  Vi ste neko ko je obeležen doživotnom dijagnozom.

Sećam se da su se u početku moja iščitavanja o DM1 na kraju svodila samo o tome koje su sve komplikacije moguće i koliko je smanjen životni vek osoba sa dijabetesom. I jako me je to sve uznemiravalo. U međuvremenu sam upoznala i neke osobe sa dijabetesom koje su razvile izvesne komplikacije ali su i dalje “normalne” osobe. I ne plašim se više takvih priča, i ne mislim da ćemo svi razviti neku komplikaciju i sada znam da je moguće mnoge komplikacije sprečiti a neke čak i povratiti uspešnim vođenjem dijabetesa.