-Insulin pripada svetu!

Ovo je izjavio je Kanađanin Banting nakon svog revolucionarnog otkrića insulina pre otprilike 100 godina prodavši svoj patent za samo 1$.

Poklonio je insulin čitavom svetu sa idejom da više nikad niko ne umre od dijabetesa tipa 1 odnosno zbog prestanka lučenja insulina. Ah te puste želje….

Insulin i jeste doneo olakšanje mnogim dotadašnjim pacijentima ali je Big Pharma brzo protrljala ruke i to na istom kontinentu gde je i otkriven insulin i gde je najveći profit svega na svetu.

Dok je cena insulina u većini zemalja sveta i dalje relativno pristupačna, u Americi je cena jednog pena insulina dostigla par stotina dolara a kako je zdravstveno osiguranje tamo jedno od najskupljih na svetu mesečni troškovi insulina i ostalih pomagala su prešli 1000$. Dakle, pay or die!

Amerika, Amerika, bogata i surova….

Prošlogodišnji dokumentarac Pay or Die govori o nizu smrti mladih osoba koje su umrle zbog nemogućnosti da priušte sebi insulin. Da, tako je, u Americi, u 21. veku, u najbogatijoj zemlji na svetu…Insulin znači život!

Spominju se uglavnom mladi ljudi od 20ak godina koji su ostali bez zdravstvenog osiguranja svojih roditelja, a nemaju još uvek sopstveni posao. I to ne bilo kakav posao, već onaj koji će pokriti full cenu zdravstvenog osiguranja. Novootkriveni pacijenti, potpuno nesvesni činjenice da dijabetes danonoćno drži čvrsto svoje uže, ne puštajući ni milimetar, ne dajući prostora da se pronađe neko prelazno rešenje, štednjom i preskakanjem insulina i ostalim preko potrebnim materijalima za regulisanje dijabetesa. Kao kad pokušavate da tinejdžeru namećete neka pravila i stavljate ga u kalupe a on bi najradije lumpovao celu noć, opijao se i prespavao čitav dan. Dijabetes to ne prašta….Ne postoji prolongiranje u davanju terapije, ne postoji neću uzeti danas, uzeću sutra, ne postoji strpimo se do sledećeg recepta. A realnost je takva da će ljudi pre umreti bez insulina nego bez vode.

I sama sam nedavno bila u situaciji da sam ostala bez insulina, jer nisam na vreme shvatila da mi ističu recepti i nisam podigla prepisan insulin. Falio mi je jedan pen. U našoj zemlji je to iole priuštivo i ne zahteva izuvanje iz cipela za povremena snbdevanja, inače zdravstveno osiguranje pokriva uglavnom sav insulin. Za ostali potrošni materijal je ipak povuci potegni.

Iako svima na početku saopšte rečenicu „Sa dijabetesom se danas može normalno živeti“, možda ipak ne i to u najbogatijoj zemlji na svetu.

Insulin ipak ne pripada svetu već farmaceutskim kućama, sto godina kasnije!