Ovakav ručak nastane kad otvorim frižider i na licu mesta smišljam šta bih danas mogla da jedem a da ne oduzima mnogo vremena i sudova a da ipak bude iole smisleno. A ja inače volim sve što je zapečeno, jer mi je to nekako najlakše, ne mora mnogo da se dežura 😊

Imam pakovanje šampinjona, rok im ističe sutra, eto ručka. Prvo propržim malo slanine u livenom tiganju, dodam šampinjone da se malo prodinstaju i na kraju narendam kačkavalj preko i stavim u rernu na 5 minuta najviše.

Na kraju dodam svežu rukolu i cherry paradajz ili šta već imam od salate.

Liveni tiganj je zbog toga i zgodan jer se sve radi u jednoj posudi i iz iste se na kraju jede, kao što je sve češće slučaj u mnogim restoranima.

A sad prava istina o livenom tiganju:

Set livenih tiganja sam kupila još pre par godina kad su se pojavili na tržištu kao nešto ekstra popularno, praktično, kvalitetno, neuništivo i šta ti ja znam šta mu sve nisu pripisivili. Ja naravno privučena reklamom odmah posegnem za online kupovinom i poručim 1 set.

Međutim uz tiganje stigne i poprilično upustvo kako se koriste, namažu se uljem, peku se u rerni, i tako maltene svaki put. Meni je to bilo beskrajno teško i naporno. I pored toga što dosta vremena provodim u kuhinji, pristalica sam praktičnijih stvari. Prilikom koriščenja tiganja, procedura je sledeća: prvo se zagreje tiganj, pa se zagreje ulje, pa tek onda stavite ono što pržite. S obzirom da se kod mene sve dešava brzinski, to mi se nikako nije uklapalo u rutinu.

Par puta sam pokušala da ispržim jaje u njima, svaki put su mi zagorela, a tiganji tako zagoreli danima stajali na kuhinji jer se ne peru u mašini. A ja sam od onih osoba koje sve peru u mašini, pa dokle traje, trajaće. I ovde već nastaje problem. Uz to, na svakoj reklami stoji da se liveni tiganji održavaju sa puno ljubavi, jer što im više ljubavi i pažnje posvetite, više će trajati. Ja očigledno nisam imala puno ljubavi za njih 😊

Razmišljala sam da ih poklonim nekom ko će ih više voleti, mada niko nije bio oduševljen da ih preuzme. Mislila sam zatim da ih nekom dam (na primer mojoj sestri) samo da mi ih „razgazi nekako“ pa da ja nastavim sa korišćenjem, mada ni tu nisam imala sreće.

I tako mic po mic kad sam krenula sa ovim blogom, setim se tiganja koji stoje negde u ostavi na donjoj polici zaboravljeni od svih, i sa puno strpljenja krenem u novu avanturu sa njima, rešeći da im dam još jednu šansu i da ne odustanem tako lako. Istina i dalje se mučimo, i dalje ne uspeva sve iz prve, ali malo po malo možda ih i zavolim…..

Izgleda da ljubav i livena vrata otvara!