Da li je vazduh na površini svežiji i bistriji kad se odgurnemo sa samog dna? Da li moramo da stignemo do samog dna kako bismo se jače odgurnuli ka površini i težili da se nikad više ne vratimo tamo dole? Ako samo plutamo blizu površine, to je to, postaje monotono, malo gore, malo dole, bez većih talasanja i briga. Ali šta ako vrtlog povuče dole, iznenada, i bez najave? Sve mi se ovo mota po glavi ovih dana… kako tako neprimetno dođemo do dna…

Naime, počela je nova školska godina, svaka mama zna o čemu pričam… nova pravila, novi rasporedi, sad je od 10, sad je od 11, sad idemo, sad ne idemo. Manje dete vrtić, starije škola, dnevne obaveze, posao…Obaveze se smenjuju na svakih par sati. Točak se zavrteo…i to baš jako i čini se da sve jače vrti, bez naznaka da će se zaustaviti, svima se zavrtelo u glavi a u ušima samo šumovi i nejasni glasovi. Na nama je ili da iskačemo ili da se umrtvimo i prepustimo struji pa je pitanje časa ko će se kad izgubiti ili raspući u toj prebrzoj vožnji. Osećam pritisak već danima, brdo obaveza, sama ta činjenica da moram da isplaniram toliko obaveza u toku dana me čine jako nervoznom, preumornom i na ivici pucanja. Danima imam tahikardiju, kortizol na svom vrhuncu, puls nemerljiv, telo i duh se bore da prežive. I tako iza dana u dan. Počela sam sve češće da razmišljam o jednom o mojih omiljenih filmova SATI kad Džulijan Mur napušta svoju decu, koja mi je oduvek bila jedna od najstrašnijih scena u filmu i pitala sam se kako to može da bude realno u stvarnom svetu i kako se pojavljuje tek na sahrani svog sina uz reči, Znam, svi mislite da sam monstrum zbog toga što sam uradila, ali ja sam izabrala život, sve ostalo je bilo nepodnošljivo. Pitam se i sama da li je moguće da mi se takve misli vrzmaju po glavi..

Da li je majka uvek osuđena da bude doživotni rob svoje dece, svoje porodice, da ne sme da se požali na umor, na loš dan, da ne može da kaže NE MOGU.

Sve dok jednog dana nisam rešila da je dosta, da ne želim da budem jedina koja previše brine o svemu i o porodici.  Imali smo kućni savet na kom smo se načelno dogovorili da podelimo obaveze, da nije sve na meni, da ćemo se podjednako rasporediti na tom točku svakodnevnih obaveza. Konačno razmišljam kako je već vreme da počnem da izlazim iz kuće sve više, na kraju deca više nisu tako mala, ne trebaju me stalno, počinjem da kreiram neko vreme samo za sebe, bacajući akcenat na sve one stvari koje me maksimalno opuštaju.  Tih dana dobijam i poziv prijateljice da se priključim online coaching radionicama koje ona vodi jer upravo o tome pričaju, zašto se žene toliko daju i zašto ne mogu bar malo da se opuste i uživaju i zašto su stalno u tzv. muškom principu kako one to nazivaju.  Sve mi je to bilo previše, nisam htela da se opuštam u virtuelnom svetu, da se klanjam ženskoj boginji u određenoj garderobi i pod određenim svetlom, htela sam samo da izađem napolje i pobegnem od svih.  Inače za klanjanje boginji mora biti savršeno tiha i opuštajuća atmosfera u kući što kod mene nikad nije. I onda zalud sve…

Gotovo je, već sam rešila da silazim na sledećoj stanici točka koji se sve više zahuktava, moj um je tako odlučio ali je telo i dalje grcalo u stresu.

S obzirom da tahikardija i dalje traje, sutradan na ulici mi se toliko sloši, gubim dah, noge me izdaju, ne mogu da hodam, srce neumorno lupa, čini mi se da posustaje u tom svom brzom točku i motam po glavi kao i uvek Da li je samo prolazno kriza i smiriću se za koji sekund ili je vreme i da ponovo progovorim o tome da nije sve u redu. Zovem muža..

Bebe, nije mi dobro, na ulici sam, da li možeš da dođeš po mene odmah?

Da li imaš šećer, da li imaš šećer? Ponavlja više puta dok ja motam po glavi pa naravno da imam šećer, ja sam osoba sa dijabetesom, kakva su sad ovo pitanja…

Uzmi neki šećer ponavlja…

Pomislio je da mi se desila iznenadna hipoglikemija i da mi je potreban bilo kakav šećer da bih se povratila.

Ja govorim da nije šećer u pitanju i da ne mogu da hodam i da osećam slabost čitavog tela, srušiću se i da dođe po mene smesta, ja ću možda sesti na trotoar ili ući u neku radnju gde mogu da sednem i da ga sačekam ako me pre toga ne pokupi neka hitna služba.  Sva ironija je da se upravo nalazim pored prodavnice koja prodaje aparate za merenje šećera i pritiska.  Ovaj prvi već imam u torbi ali ga ne upotrebljavam jer znam da nije zbog šećera, merila sam 10 minuta pre izlaska i nalazim se u ‘sigurnoj zoni’. Mahinalno vadim sok iz tašne i pijem čitav tetrapak naiskap znajući da to barem malo može da me umiri. Na trenutak se povratim i krenem na kući mada sednem na prvu klupu na koju naiđem jer ne mogu dalje.  Muž me zove neprekidno zove i pita gde sam, jer sam mu rekla da sam polako krenula prema njemu. On dolazi do klupe i ništa mu nije jasno šta se dešava. Samo je rekao jako si bleda.

I ja se tu potpuno slomim, gušeći se u suzama, ne mogu da dođem do vazduha, da ne mogu više, da mi je svega dosta, da osećam veliki stres, da mi treba odmor, da sam danima jako napeta… kaže da li hoćeš da idemo kod doktora? Ne želim doktora, želim masažu, opuštanje, meditaciju, ne želim roze pilule koje će mi umiriti tahikardiju, sigurna sam da bi mi par dana na plaži značilo više nego svi doktori sveta.. On pokušava da me uteši bilo kako ali ne uspeva… i nikad me nije video takvu da sam popucala po svim šavovima da čak ne mogu ni da ustanem sa fuck…g klupe.

Tog popodneva nakon nemilog događaja dopisujem se sa drugaricom čija devojčica ima dijabetes i ona me pita kako si ti. Misliš u vezi dijabetesa ili inače? pitam. Inače te pitam? ponavlja ona. Rekoh vrtim se na točku svakodnevice i pucam po svim šavovima. Ona kaže stvarno, ja sam mislila da sam jedina i povremeno mislim da ću završiti u nekoj ustanovi za mentalno oštećene. Ne, draga svi smo izgleda u istom sosu ovih dana……

Da li moramo svi da dotaknemo dno pre nego što iskusimo neke fundamentalne promene? Da li moram da se srušim na ulici da bi svi shvatili pa čak i ja da mi je svega dosta? Zašto je u našem društvu i umu duboko ukorenjeno da majka može i mora da uvek bude odmorna, raspoložena i spremna na svaku žrtvu. E pa ne mora! I ne mora tako da bude. I vreme je da stvari počnu da se menjaju da ne bismo svi kolektivno zaglibili. Jer nestabilna majka ne može nikako biti dobar primer svojoj deci niti bilo kakav oslonac i sigurnost.

Ovo nije prvi put da me telo opominje naročito otkako sam dobila dijabetes, što mi predstavlja još jedan stres u životu, da malo usporim i malo prikočim i počnem da se ophodim prema telu sa više poštovanja, brige i obzira. Evo svečano obećavam svom telu da ću dobro upamtiti ovu poslednju opomenu jer, na kraju, to je jedino mesto gde mogu živeti!

A drugarica mi baš pre neki dan reče “ej super izgledaš”….izgled često ume da zavara  😊